Ljudi su moja država
Ana Seferović objavila je tri zbirke poezije, koautorka je više zbornika poezije, kao i dve drame, njena pozija našla se u više antologija. Poezija i proza joj je objavljivana u mnogim časopisima, prevedena na francuski, engleski, mađarski, poljski, slovenački, makedonski, ruski i nemački. Bavi se izvođenjem poezije u kombinaciji muzike i video radova, koautorka je radio emisije Porno Pop i jedna je od uredinca Supernova web platforme za umetnost i poeziju. Živi u Londonu.
Nedavno si otišla da živiš u London, ponovo. Kakav uticaj na tebe ima geografija, promena mesta? I da li postoji neka baza?
To je kod mene komplikovano pitanje....Kad sam bila mlađa to je svakako bio Beograd u onom najbanalnijem smislu. U magijskom smislu, to je planinski predeo na granici sa Bugarskom, u blizini Vlasinskog jezera odakle su mi baba i deda sa majčine strane (s tim što je dedina porodica došla tu negde iz Srednje Evrope, Poljske najverovatnije), tome dodati osećaj slobode koji daje more sa koga je dedina (tatin otac) porodica potekla plus široke stepe konjanika Huna čiji je moja baka bila potomak. Međutim, odrastala sam na jednoj delimično porodičnoj delimicno svojoj mitologiji koja počinje od mog prezimena. Sefer je na arapskom putnik, na hebrejskom knjiga. Moja porodica sa obe strane su putnici, ljudi koje ne drži mesto ako tome dodamo knjigu to ime sefer je ta baza. I što sam starija to su moji koreni sve više nomadski, a sve manje vezani za to neko banalno poreklo, što je čudno s obzirom da sa godinama ljudi sve više postaju vezani za neko mesto. Ja sam gotovo patološki putnik :). I nisam jedan od onih koji idu recimo po Londonu i traže Plazma keks po prodavnicama, ja sam od onih kojima nikad dosta novog, its like a drug. Još od devedesetih ja sam raskrstila sa Srbijom, u smislu da me to MI Srbije uopšte ne zanima. Ja nisam to "mi" i ne želim da budem ograničena nekakvim "mi" samo zato što sam negde rođena, još tada mi je postao jedan od najvažnijih ciljeva u životu da razbijem tu iluziju i granicu rodne grude i da si nabavim pasoš koji će mi omogućiti da svoje nomadstvo ostvarim u potpunosti. Ljudi koje srećem i volim bilo da su pored mene ili smo u kontaktu nekako drugačije su moja država, oni su moje MI i to je to. Moja poetika je takođe izgrađena na toj metafizici nomadstva. Jedan od najvažnijih slojeva nove zbirke Zvezda od prah sećera jeste priča o putnicima i o identitetima koje moraš da dekonstruišeš i ponovo konstruišeš, prelazeći razne granice bilo one fizičke bilo one mentalne.
Kako to ide sa porodicom? Kako uklapaš umetnost i porodicu?
Ide super ahahahaha, ne stvarno, čergarska smo mi porodica i dete je takvo samo bi da ide negde! A kako spajam umetnost i porodicu e to je već malo teže, sve žene koje imaju decu i bave se bilo čime što vole i što im znači, znaju koliko to može da bude naporno. zato što su žene te koje preuzimaju lavovski deo brige o deci i o kući i bilo šta drugo što želiš da uradiš ide na uštrb sna, ili se ostaje do kasno ili se budi veoma rano ili se ne spava uopšte :). A da ne pričam koliko okolina ne može da shvati šta sad ti to radiš i što bi želela bilo šta još kad bože moj imaš dete....to naravno u Srbijici je više izraženo nego npr. u Londonu.
Sarađivala si sa Asocijacijom za žensku inicijativu i sa “Devama”, (možda još neke koje ne znam) organizacijama koje se bave društvenim aktivizmom, da li misliš da je to uticalo na tebe ili tvoj rad, odnosno na koji način?
Da, mnogo je uticalo. Mislim da sam imala sreće da upoznam Dubravku Đurić sa 18, 19 godina i otkrila paralelni univerzum književnosti u kome sam se osećala potpuno ugodno. Prvi put sam se i definisala kao pesnikinja u okviru radionice okupljene oko AŽIN-a, a to znači da sam svoju poetiku razvila na malo drugačijem rideru. AŽIN nas je pre svega upoznao sa činjenicom da je svaki jezik (unutar jednog određenog jezika) jezik određene ideologije. Tako je naš jezik bio i jeste jezik onog drugog, onog drugačijeg od dominantnog diskursa. I u tom smislu aktivizam je usko povezan sa jezikom. Nije čudno da politički korektan govor vrlo često izaziva oštre reakcije, recimo ženski nazivi profesija. Ne radi se tu o tome da li glupo zvuči advokatica ili generalna sekretarka, radi se o dubljim društvenim tektonskim promenama. I to nije ništa moderno, uvek se verovalo u magijsku moć reči da promene bakar u zlato, princa u žabu....da preinače jednu realnost u drugu. Saradnja sa "Devama" je bio logičan nastavak, to je bilo jedno savršeno okruženje i savršen izdavač za nas senzibilitet. Da nije bilo "Deva" mnoge odlične kolaboracije se nikada ne bi dogodile, tako je i nastala drama Diskretne zene, dekorativno dete, danska doga (Tamara Šuškić, Tanja Marković i ja). I tu vidimo koliko je važno da postoje takve organizacije i izdavači i koliko decentralizacijom moći (izdavač je svakako nešto moćno u svetu književnosti :)), obogaćujemo umetničku proizvodnju. Najbolji primeri aktivizma vrlo često znače jednostavno samo postojati takav kakav jesi, javno i otvoreno, organizacije koje se bave društvenim aktivizmom upravo daju mehanizme i podršku da se to ostvari.
Koliko je aktivizam blizak poeziji?
Već sam rekla da su jezik i ideologija samim tim aktivizam usko povezani. Poezija može biti aktivistička na različite načine. Može direktno da govori o različitim stvarima i da na taj način promoviše ovu ili onu ideologiju. A može biti aktivistička po tome kako se piše, kako koristi jezik i jezičke konstrukcije, po tome kako pravi procepe u main stream načinu razmišljanja...odnosno kako stvara jedan drugi univerzum. Univerzum onog "drugog", koji se samim svojim postojanjem oštro suprotstavlja vladajućem diskursu.
Pomenula si dramu "Diskretne zene, dekorativno dete, danska doga" koju ste pisale ti, Tamara Šuškić i Tanja Marković. Kako je nastala drama koju su napisale tri osobe?
Prvo smo odlučile o čemu ćemo da pišemo i svaka je onda kreirala svoj lik. I to fenomenalno funkcioniše u drami zato što jednostavno niko nema kontrolu nad svim likovima i ne zna tačno kako ce određeni lik reagovati, samim tim stvaraju se odnosi i tenzije koji imaju slojevitost mnogo veću nego kad bi samo jedna osoba imala sve konce u rukama. I ovaj način rada je karakterističniji za žensko pismo... u ovoj drami smo se prepustile decentralizaciji :) i dekonstrukciji autora.
Poezija, teško prelazi granice,čini mi se, što nije tvoj slučaj, učestvovala si na nekoliko internacionalnih festivala. Gde su granice poezije?
Ne verujem u ograničenost poezije u tom smislu. Ok, postoje bolji i lošiji prevodi ali sve je to proces stvaranja jedne poetike. Verujem da je poezija nešto živo, likvidno, nešto što lako zapravo menja oblike i prelazi granice. Više verujem u granice različitih senzibiliteta. Postoje paralelni svetovi ovakve ili onakve poezije, sa svojim festivalima, nagradama, izdavačima, časopisima itd. E sad najveća granica poezije se može razumeti kao granica jezika (jezika kao takvog ne kao nekog pojedinačnog jezika određenog područja) i granica nas ljudi i naše konačnosti. To je granica u hermeneutičkom smislu. Međutim ja od poezije ne zahtevam razumevanje, kakvo zahtevam od svakodnevnog jezika, zahtevam mnogo manje razumevanja u tom smislu i mnogo intenzivniji doživljaj. Odnosno smatram da se poezija razume na drugačijoj ravni od svakodnevnog jezika
Na kojoj ravni, osećaja? I da li će poezija preživeti propast štampane knjige?
Ako govorimo o granici onda svakako govorimo o razumevanju. Kod Avgustina smisao jezika je u preplitanju koje se u njemu zbiva. Poezija ima tu divnu mogućnost preplitanja razlicitih ravni reči od one svakodnevne do one koja još nije ni u kakvoj realno postojećoj ravni osim u ravni te određene poezije. Tako da imamo ravan logičkog razumevanja (razumemo reči i njihove konstrukcije) ali imamo i ta preplitanja koja što su neočekivanija stvaraju procepe u običajenom shvatanju sveta i njegovom razumevanju. Što je svakako ravan osećaja. Zašto, zato što je svako od nas individua a svakodnevni jezik samo osnovni priručnik komunikacije prilagođen masovnoj upotrebi. Ako na primer kažem: Volim te, to ima svoju težinu u kontekstu dve osobe koje znaju šta stoji iza tog izgovorenog. Volim te u poeziji ne znači mnogo,a pri tom svi znaju šta to znači. Da bi se proizveo preneo poetski osećaj ljubavi, reči moraju da budu u takvoj konstelaciji koja će osećaj ljubavi učiniti svežim i individualnim, nečim što nije istrošena marketing poruka, istrošen kod za bilo kakvo koje i čije a onda i ničije osećanje ljubavi. Poezija je igra koja ono stalno isto čini novim, preispituje ga, stavlja u neočekivane kontekste, inspiriše nas da razmišljamo o sebi i svetu drugačije. Ok, rekoh već postoje razne vrste poezije....
Naravno da će poezija preživeti propast štampane knjige! Preživela je i prelazak sa pisanja guščjim perom na štampanje :) A da ne spominjem da je poezija postojala mnogo pre pisane književnosti. Ona je usko povezana sa muzikom, plesom, vizuelnim, ritmičkim. I to se trenutno i dešava, poezija se vraća svojim korenima i počinje da postoji, ponovo, na mnogo više načina, osim samo na papiru.
Je l u tome suština tvog novog projekta, neka nova preplitanja poezije? (mislim na Grad)
Još u AŽIN-u smo izvodile našu poeziju na različite načine, uz muziku, pokret, grupni performans, čitanje u više glasova itd. Takođe, eksperimentisale smo sa time kako poezija izgleda na papiru. Tako da sam već tu počela da razmišljam o načinima na koje mogu da izvodim svoju poeziju i kako mogu da je povežem sa drugim umetnostima. Od kada me je Manja Ristić pozvala da učestvujem u jednom od prvih Soundbridging evenata, koji je putem interneta prenosio čitanja pesnika iz nekoliko gradova u galeriji Ozon, počela sam blisko da sarađujem sa njom. Radile smo mnogo sa internetom, živim prenosima putem internet radija, živih improvizacija gde su muzika i poezija bile integralni delovi jedne celine, radile smo sa video umetnicima....Ova saradnja je prerasla u Supernova.net internet platformu koja spaja poeziju i druge umetnosti. Takođe objavile smo zajedno sa pesnikinjom Tzvetom Sofronievom multijezičnu antologiju 11 9 Web Streaming Poetry koja je deo Super nova platforme. Prirodno je da je tema granice i grada došla sama od sebe kada smo putem interneta jednostavno zaobišle sve fizičke barijere između pesnika u različitim gradovima. Jedna od pesnikinja koja je bila sa nama od početka je bila i Alice Maddicott sa kojom sam počela da pišem zajedničku poemu The City. The City je zamišljen kao saradnja različitih umetnika koji će zajedno tražiti, pronaći i izgraditi ideju grada sastavljenu od (mutiranih)sećanja, činjenica, mitologije, književnosti, umetnosti, slojeva istorije, ljubavi, nasilja, susreta, otuđenja itd. Odštampanu knjigu će oslikati likovni umetnici (svaki umetnik će dobiti određen broj knjiga da sa njima uradi šta želi), a za svaki od tri dela knjige muziku će uraditi po jedan muzičar. Već smo uradile muziku sa Ryanom Norrisom iz Lambchopa za treći deo. Takođe The City će živeti i u galerijskim prostorima a o tom potom.
Snežana Mocović, divna umetnica hibridne umetnosti je moju poeziju iz te knjige savršeno izvela na Pesničenju, ona je recitovala i svirala klavir, gitaru je svirao Dejan Kostić iz benda Du Du A. Moca je u poemu ubacila i svoje stihove. TKV je uradila grafiti portrete Boba Dilana, T S Eliota i Gertrude Stein za ovaj performans. Moca je snimila proces nastajanja tih portreta i napravila je sjajan video koji je išao uporedo sa izvođenjem. Tako da je to prvi u nizu performansa koji će uključiti različite umetnike, arhitekte, fotografe, muzičare baš kao što i svaki grad okuplja ljude. Sledeći imamo u KC Gradu krajem maja.
I na to mislim kad kažem da poezija nikada nije a ni sada ne postoji samo na papiru i može podrazumevati najrazličitije prakse
Dobro, ali kako se osećaš sad kad ti je izašla treća po redu zbirka pesama, na papiru? Koji nivo značenja ona daje poeziji?
Treća zbirka poezije Zvezda od prah šećera je nedavno izašla iz štampe (Udruženje književnika i prevodioca Pančevo, Edicija Najbolja) i sjajno se osećam :). Napisati pesmu je jedno, izvoditi je drugo, povezati je sa nekim drugim medijima je treće a raditi na zbirci poezije je opet nešto različito. Kod mene od knjiga sve i počinje, pa dalje nastavlja svoj život.
Postavila tea 28/04/2012
Povezano:
