Iv Ensler
Na početku bih želela da kažem da mi je drago što sam ovde. Prvi put sam tu. Bila sam u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, ali nikada u Beogradu. Prvi put mi se dogodilo, sada u Vukovaru, da budem zaista poražena. Bila sam razorena pričama žena koje su preživele, i bila sam poražena kada sam pomislila da je njima trebalo dvadeset godina da ispirčaju svoje priče a da još uvek nisu dobile nikakvu pravdu niti reparaciju. Nakon toga sam pričala sa drugim ženama, Hrvaticama, Srpkinjama, svaka od njih ima svoju priču. Ali neke žene misle da nemaju pravo na svoju priču, jer veruju da su druge patile više od njih, tako da se onda osećaju loše, ali su takođe i ljute jer nemaju gde da podele svoje priče. Želim da kažem, da sam nakon što sam bila u zemljama gde je ženama najgore, u Kongu, Afganistanu, Haitiju, Keniji posle izbora shvatila da ne postoji hijerarhija bola. Bol je bol, silovanje je silovanje, nasilje je nasilje, i mi moramo da se odmaknemo od te ideje o hijerarhiji bola. To je vrlo patrijarhalni koncept. Nekako sam ja patila više od vas, vi niste patili dovoljno… takvo razmišljanje nije dobro. Ja zapravo mislim da su žene u celom svetu, i u vašoj bivšoj državi, razdvojene upravo zbog hijerarhije bola. Zato što, ako ja mislim da sam patila više od vas onda vam to zameram. Isto tako ako verujem da nemam pravo na svoju patnju opet vam zameram. Ispričaću vam jednu priču.
Dolazim iz porodice koja pripada višoj srednjoj klasi u SAD-u. Na prvi pogled je delovalo kao da imamo sve, ali je zapravo situacija u mojoj porodici bila jako loša. Moj otac je bio alkoholičar; bio je vrlo lud i vrlo nasilan. Prvih godina mog detinjstva otac me je silovao, a zatim je nakon pet godina počeo da me tuče, bičuje, davi i pokušao da me ubije. Moja sestra je gledala kako kako se sve to dešava, i godinama sam je mrzela zbog toga jer sam mislila da ona nije patila kao ja. Nikada me nije zaštitila, nije me spasila čak se ponekad dešavalo i da me ocinkari, i zaista je nisam volela. Pre par godina sam se razbolela od raka i onda se moja sestra pojavila i brinula o meni. Počela sam da se otvaram za sestru i da čujem njen bol. Tada sam shvatila da je bol moje sestre bio ogroman. Ona se osećala bespomoćnom, glupom, kada sam dobijala batine mislila je da me otac tuče zato što mene voli više. Tada mi je bilo jasno da sam stvorila hijerarhiju bola. Mislila sam da sam ja najvise patila, a da moja sestra nije uopšte - i onda smo došle do neverovatnog mesta: i ona i ja smo patile. Nasilje nije samo o osobi koja je napadnuta nego i o zajednici koja je saučesnik nasilja.
Ovih dana sam razmišljala da bi bilo dobro da se ovde organizuje neka vrsta nacionalnog ili regionalnog žalovanja. Da se napravi prostor u kom žene mogu da ispričaju svoje priče bez osuđivanja, bez prekidanja i da slobodno podele svoj bes, tugu i solidarnost.
Provela sam nekoliko proteklih godina u Kongu, u Demokratskoj republici Kongo, gde je nasilje, najgore nasilje koje sam videla u svetu. U vašem regionu sam čula mnogo teških priča, razgovarala sam sa stotinama žena tokom rata, ali kad sam otišla u Kongo, to je bilo nešto sasvim drugačije. To je bila druga strana sveta, druga strana ljudske svesti. To je mesto u kome se patrijarhat, kolonijalizam, kapitalizam, rasizam zajedničkim snagama urezuju u tela žena. Biću iskrena sa vama, kad sam prvi put čula te priče nisam mogla da funkcionišem, bila sam rasturena, uništena. Nisam mogla da nastavim da živim jer mi je sve što sam radila izgledalo glupo. U Kongu su vadili bebe iz stomaka žena koje su ostajale trudne nakon što ih je neko silovao, ogromni muškarci su silovali do smrti ženske bebe stare devet meseci. Čula sam priče nakon kojih nisam znala kako da nastavim sa svojim životom. Delovalo mi je da nije važno ništa od onoga kroz šta sam ja prošla, da to nije ništa u poređenju sa tim što se njima dešava. Žene iz Konga su me naučile da to nije istina. Sve mi smo povezane. Ja sam na neki način zapravo doživela ono kroz šta su žene iz Konga prošle jer je to bilo u mom telu čim su mi ispričale. Ako smo zaista otvorene da čujemo drugu, onda počinjemo da osećamo patnju druge. To je bila vrlo radikalna ideja koja je promenila moj život, zbog koje sam postala svesna da ukoliko osećamo drugu, imamo saosećanje za drugu, onda možemo da čujemo jedna drugu.
Postoji nešto što se zove fistula, to je otvor koji se formira između vagine i anusa ili vagine i bešike, može se dobiti posle porođaja i to je jedna užasna stvar zbog toga što ne možete da zadržavate mokraću ili fekalije. Kada sam otišla u Kongo, neko vreme sam provela u Panzi bolnici u kojoj je bilo oko dvesta žena i većina je imala fistulu. Mnoge su je imale zbog toga što ih je silovalo mnogo muškaraca, ili zato sto su oni koristili stap, ili drvo prilikom silovanja tako da su se napravili otvori u njihovim telima. Bila je jedna konkretna devojčica, zvala se Elisa, imala je 8 godina. Vojnici su je nedeljama silovali, a kada su je vratili kući saznala je da joj je majka bila silovana a otac ubijen. Ona je imala fistulu tako da je stalno piškila po sebi i provodila je dane živeći u sramoti i mrzela je samu sebe. Ali je bila jako pametna i lepa i imala je neverovatan duh. Srela sam je i posle razgovora s njom je zavolela i želela da je zagrlim. Međutim ona se nekako izmigoljila i tada sam shvatila da od kada ima fistulu niko nije hteo da je zagrli jer su se plašili da će piškiti po njima. Ja sam je podigla, rekla joj da me nije briga da li će piškiti i zagrlila je. I piškila je po meni. To je bio najneverovatniji trenutak u mom životu, osećala sam se kao da me je krstila i osetila sam da sam zauvek povezana sa ženama iz Konga. Tog momenta sam znala da mogu da dam svoj život za žene iz Konga.
Tri godine nakon toga, kada sam se spremala za put na Haiti, otkriveno je da imam rak. Imala sam ogromni tumor na materici i pored toga fistulu u rektumu. Doktor mi je rekao da ova fistula nije medicinski uzrokovana, da je to spiritualno i da sam imala iskustvo u kom sam doslovce primila ženu u svoje telo. Shvatila sam da imamo mogucnost da primamo jedna drugu u naša tela i da ćemo upravo na taj način biti oslobođene. Znam da su molitve žena iz Konga dovele do toga da ozdravim, ali jedan deo mene je želeo da se što pre oporavim i živim kako bih bila uz njih.
U Kongu su zene sagradile Grad Radosti , sopstvenim rukama i to je najlepše mesto na svetu. Devedeset žena koje su preživele muško nasilje dolaze tamo na šest meseci i dele svoje priče, patnju, tugu i puno igraju, pevaju, uče komunikacisjke veštine, treniraju samoodbranu, stiču razne veštine, postaju liderice, pretvaraju patnju u snagu. Tamo sam naučila da ne smemo da budemo uplašene od bola drugih. Put ka slobodi je kroz bol, a ne kroz izbegavanje bola. A to znači da treba da prođemo kroz naš lični bol i pružimo podršku drugim ženama dok prolaze kroz svoj bol.
Grad radosti je mesto gde žene dolaze u bolu, a odlaze sa radošću i osnažene.
USTAJANJE JEDNE MILIJARDE ŽENA
Za sledeći V - dan , 14. februara 2013 resile smo da napravimo jednu veliku akciju. Kada smo pokrenule V–dan, pre skoro 15 godina, nismo planirale da se vecno bavimo nasiljem, želele smo da završimo, da zaustavimo nasilje nad ženama i devojčicama. Nismo planirale da postanemo nevladina organizacija ili korporacija i da pravimo novac, jedno što smo htele je da zaustavimo nasilje. Evo, prošlo je 14 godina i nasilje i dalje postoji. Sada moramo da se prosirimo, da uradimo nešto zaista veliko, da budemo neposlušne, buntovne, da budemo hrabre i da idemo dalje. Naša ideja je da sledećeg V–dana pozovemo milijardu žena da izadje na ulicu jer, toliko žena u svetu će biti pretučeno ili silovano tokom života. Pozvaćemo ih da napuste svoja radna mesta, škole, kuće, izađu napolje gde god da se nalaze, okupe svoju grupu žena, svoje sestre amazonke i da zauzmu trg, crkvu, tržni centar, parlament i igraju. To će biti globalna akcija u kojoj će sve igrati. Ja verujem da žene kada igraju dobijaju snagu i oslobađaju se tuge i bola. A ako milijardu žena bude igralo i svi muškarci i žene koje ih vole takođe tog dana izađu da igraju možda će se nešto promeniti. Ne znamo šta će se dogoditi ali je potrebno da nam se pridružite. Možete da pozovete sve koje znate u Beogradu i sve iz malih mesta da izađu na ulice i igraju. Ako bude bilo milijardu žena, nešto ce morati da se promeni.
Postavila jodie 18/05/2012
Povezano:
